U eri pametnih telefona, računara i konstantne dostupnosti interneta, pojam „digitalna demencija” sve više dobija na značaju i postaje prisutan kako u naučnim, tako i u širim krugovima.

Ovaj termin, osmišljen od nemačkog naučnika Manfreda Špicera koji je objavio knjigu pod tim naslovom, opisuje kognitivni pad koji nastaje usled prekomerne zavisnosti od digitalnih uređaja. Umesto da aktivno koristimo memoriju, pažnju i sposobnost rešavanja problema, mozak često prepušta ove funkcije tehnologiji: GPS vodi naše puteve, kalkulator rešava zadatke, a pretraživači pamte informacije umesto nas.

Posledice koje ukazuju na digitalnu demenciju jesu smanjenje koncentracije, otežano pamćenje i sporije procesuiranje informacija. Studije pokazuju da mlađe generacije, koje od malih nogu koriste mobilne telefone i druge uređaje, sve češće pokazuju simptome slične blagoj kognitivnoj disfunkciji, uključujući zaboravnost i smanjenje sposobnosti dubinskog razmišljanja.

Rešenja za ovu novu bolest modernog doba nisu potpuno drastična i nikako se ne zahteva potpun otklon od tehnologije, već balans i svesnu upotrebu.

Prvo, važno je planirati „digitalne pauze”: ograničiti vreme provedeno na telefonima i računarima, naročito pred spavanje, ali i odvojiti vreme za aktivnosti koje stimulišu mozak, poput čitanja, učenja novih veština ili rešavanja logičkih zadataka.

Drugo, vežbanje memorije kroz prisilno pamćenje brojeva, ruta ili činjenica može ojačati moždane funkcije koje tehnologija preuzima.

Treće, fizička aktivnost i kontakt sa prirodom pomažu koncentraciji i poboljšavaju kognitivne sposobnosti.

Konačno, svesno vođenje dnevnika, planiranje zadataka bez digitalnih pomoćnika i aktivno uključivanje u društvene interakcije čine mozak otpornijim na efekte digitalne demencije.

Tehnologija sama po sebi nije neprijatelj. Problem nastaje onog časa kada mozak prestane da radi i prepusti svaku funkciju uređajima.